Gegavac

Junaci ovog romana su tri gubitnika sa socijalnog dna austrijskog društva deceniju nakon završetka Drugog svetskog rata. Spisateljica Karin Peška prati njihove živote od januara do oktobra 1954. godine. Beč je još uvek podeljen u četiri zone u kojima cveta crna berza. Austrija je okupirana od strane Saveznika, a Državni ugovor, kojim će steći samostalnost, biće potpisan godinu dana kasnije. To je pozornica na kojoj Lidija, Dragan i Hajnrih, i čitav niz likova koji ih okružuje, traže smisao vlastitih života.
U jednoj ravni roman Gegavac funkcioniše kao svet iz stripa Alana Forda. Sličnost nije samo u crnom humoru i apsurdnim situacijama u koje stalno upadaju Peškini junaci, već je sličnost i u mestu stanovanja tih junaka – umesto cvećare ovde imamo šupu pored obućarske radionice – kao i u njihovim razuđenim ispovestima i dijalozima, koji čitaoca postepeno uvlače u jedan zastrašujući milje Beča. 
Na metaforičom planu posebno mesto u romanu ima Hajnrih. On je sebi dodelio misiju da u svakodnevnim šetnjama gradom provocira nepoznate ljude, dobija od njih batine, i tako usisava zlo u sebe. Taj „čistač” sveta se kroz monologe otkriva kao žrtva jedne mračne epizode Austrije iz perioda nacizma kada su u bečkoj duševnoj bolici Štajnhof mengeleovskim metodama na deci vršeni eksperimenti. Hajnrihov otac, neurolog, jedan iz ekipe lekara monstruma, pokušavao je da „koriguje” čak i psihu vlastitog sina, kako bi je učinio bližom arijevskim proporcijama.  
Karin Peška je ovim romanom ušla u podsvest austrijskog društva, suočila ga sa prošlošću koju već osam decenija pokušava da zaboravi, uporno se prikrivajući plaštom žrtve.  

Dragan Velikić

Na najupečatljiviji način Peška pokazuje kako individue razvijaju strategije postupanja  s tugom i ličnom patnjom, ovde kao posledicama rata. Spolja posmatrano one moraju da se jave ne kao racionalne i vredne oponašanja. Međutim za one koji ih proizvode te stretegije poseduju neku sopstvenu, prinudnu logiku. Otuda izuzetna situacija može da postane trajno stanje i time sopstvena normalnost. Peškin roman ubeđuje najpre tematizovanjem takvih povezanosti. Ali najmanje isto toliko fascinantno je i tačno crtanje likova, mnoštvo aluzija koje uvek pobuđuju sopstvene refleksije i ne na poslednjem mestu jezik. Romanom dominiraju kratke precizne rečenice. Tekstu imanentna realnost opisuje se bez fraza, ukrasnih reči i ulepšavanja. I upravo stoga nijedna rečenica ovog izuzetnog debija Karin Peška ne promašuje svoje destvo.

Simon Huber (Literaturkritik.de)